Opera melodrama vredna gledanja

 Melodramična opera u tri čina od Đakoma Pučinija ,Toska'

 je zasnovana po francuskom pozorišnom delu ,La Toska' od

 Viktoriena Sardua.


 Premijeru imala 14. januara 1900. u rimskom teatru Contanzi, a

 ista bila veliki, nacionalni događaj. Na žalost, kritike nisu bile

 blagonaklone prema ovoj melodramičnoj operi, a kasnije je 

 se to promenilo. Premijeru kod nas imala 10. januar 1914. u 

 Beogradu. Video je iz Veronske arene (kao orkestar i hor), dirigent

 Tulio Boni.



 Radnja se dešava 14. i 15. juna 1800. godine u Rimu.

 1. čin

 Crkvenjak dolazi da sredi crkvu i doneo četkice za slikara 

 Kavaradosija, koji slika Mariju Magdalenu. Dok je slikao 

 Magdalenu, Kavaradosi razmišlja samo o Toski, operskoj

 pevačici koja dolazi danima u crkvu...

 2. čin

 Baron Skarpija večera u svojim odajama i on razmišlja o Toski.

 On će ubrzo otkriti da je ona sa Kavaradosijem...

 3. čin

 Odred vojnika dovodi Kavaradosija, tamničar mu reče da ima

 još jedan sat života i da sveštenik čeka na njegovu poslednju

 ispovest...

 Scenografija je sjajno dočarala radnju i svaki detalj

 savršeno raspoređen. Eva Marton (Toska) odlično nosila glavnu

 rolu žene koja je bila spremna ubiti nekoga zarad svoje ljubavi i

 slobode. U 2. činu prekrasno otpevala ariju ,Vissi d' arte, vissi d' 

 amore' (,Za umetnost i ljubav živeh'), a njoj bi odlično stajala 

 uloga Turandot (tu operu sam opisala na postu https://muaria.blogspot.com/2018/08/ko-je-odgovorio-na-njene-zagonetke.html).

 Đakomo Aragal (Kavaradosi) odličan, pogotovo u duetu sa Evom i

 solo ariji u 3. činu ,E lucevan le stelle' (,I zvezde su sjale'). Gluma

 u finalnoj sceni uverljivo odlična.

 Ingvar Viksel (Skarpija) nije bio dovoljno operski zlokoban (iako

 je dobro pevao) po mom mišljenju. Početna scena u trećem, 

 finalnom činu sa pastirčetom koji peva mi bio nepotreban.

 Opera ozbiljno govori o tragikama mučenja, ubistva i samoubistva

 iz davne prošlosti. I preterano mešanje politike kroz svakodnevni

 život (to se na žalost dešava i danas) je onda i dan danas velika 

 tragika.

 Ova verzija čuvene opere je vredna gledanja zbog više pouka,

 odličnih pevača, muzike i scenografije. 

 Ocena 10

                                            

Jedan M...

 Opera melodrama Đuzepea Verdija u 4 čina ,Magbet' je bazirana 

 po istoimenom delu Vilijema Šekspira. Postoje dve praizvedbe te 

 opere, prva je izvedena 14. marta 1847. u Firenci, a druga je 

 izmenjena verzija u francuskom prevodu izvedena 21. aprila

 1865. u Parizu. Dirigent je Rikardo Muti, orkestar Milanska skala.

 Radnja se dešava sredinom 11. veka u Škotskoj i granici Škotske i

 Engleske.

 1. čin

 Kroz oluju, okuplja se grupa veštica u šumi i hvaleći se svojim

 zlodelima. Dolazi Magbet...

 2. čin

 Soba u Magbetovom zamku. Sada je škotski kralj, a sa svojom

 ženom se dogovorio da hitno ubiju Banka i Fleancia, Bankovog

 sina...

 3. čin 

 U mračnoj pećini, veštice se kriju i spremaju napitak. Ušao Magbet

 u pećinu, želeći da zna šta ga očekuje...

 4. čin

 Pustara na granici Škotske i Engleske. Škotske izbeglice koje su

 pobegle od Magbetovog nasilništva, pevaju o izgubljenoj domovini.

 Da li će se neko zalagati za njih?

 Horistkinje (veštice u operi) koje su imale veći deo u prvom i 

 trećem činu bile fenomenalne, ako ne i među najboljim horovima u 

 operi. Renato Buson (Magbet) je bio majstor u ovoj ulozi,

 Maria Guleđina (Ledi Magbet) mi se jedino dopala u prvom i

 drugom činu, Fabio Sartori (Malkom), Karlo Kolombara (Banko) i

 Roberto Alagna (Mekdaf) su takođe bili odlični.

 Završni deo opere je trijumfalno i spektakularno obavljen, dirigent

 Muti i orkestar Milanske skale su bili dobri. Samo bih ovu operu

 skratila na 2 ili eventualno 3 čina.

 Ocena 8

                                               

Lažni kralj se zaljubio...

 Verdijeva opera melodrama u 2 čina ,Jedan dan vlasti ili lažni

 Stanislav je imala praizvedbu 5. septembra 1840. u Milanskoj

 Skali i doživela debakl. Danas, ova opera se retko izvodi, a

 u verziji sa videa iz 2010, izvode je Parmsko pozorište, pod

 dirigentskom palicom Donata Renzetija. Radnja opere se dešava

 1733.

 1. čin

 Vitez Belfjore se pravi da je poljski kralj Stanislav (inače su njih

 dvojica prijatelji) i gost je kuće barona Kelbara. Baronova kći 

 Đulijeta treba da se uda za starijeg čoveka,

 ali ona voli mladog oficira Edoarda, nećaka La Roke. Belifore se 

 zaljubljuje u Markizu Pođo..

 2. čin

 Markiza i Belfjore se sastaju na verandi, a ona nikako ne zna ko

 je u stvari Belfjore. Edoardo treba da se pridruži ,kralju', a na kraju

 se dešava duplo iznenađenje...

 Oba čina imaju zanimljivu i jednostavno efektnu scenografiju.

 Gvido Lokonsolo (Belfjore) je nosio prekrasne kostime jarkih boja

 i prelepo pevao. Isto tako je bila Ana Katarina Antonaći

 (Markiza).

 Simpatični su mi bili Ivan Magri (Edoardo) i Alesandra Marianeli

 (Đulijeta), pogotovo u drugom činu.

 Jeste da se pojavljivao veoma malo, ali bio odličan i Seung

 Hva Paek (Delmonte, pratilac pravog Stanislava).

 Originalan prikaz kroz operu kako je to biti lažna, istaknuta ličnost

 na jedan dan vlasti.

 Ocena 9