je iz Nacionalne operske kuće u Bordou, snimljen 2014.
Dirigent Kristof Ruset, koreograf Laura Skoci.
Prolog
Heba (boginja mladosti) okuplja svoju pratnju radi učešća na
svečanosti, a oni kreću da to proslavljaju, uz ples...
1. čin
Osman Paša je zaljubljen u svoju robinju Emili, dok ga ona odbija.
Emili se nada da će je spasiti verenik Valer...
2. čin
Španski oficir Karlos je zaljubljen u Inka princezu Fani. On je
upozorava da pobegnu zajedno, ali se ona boji svojih
sunarodnika...
3. čin (postoje dve varijante i obe će biti kratko opisane)
1. varijanta
Sultanija Fatima sumnja da je njen suprug Takmas vara sa
Atalidom...
2. varijanta
Princ Takmas je zaljubljen u Zaire, robinju koja pripada nekom
drugom, iako ima svoju u vidu Fatime...
4. čin
Indijanac Adario voli Zimu, kćer poglavice. Adario ima rivale
u vidu Španca Don Alvara i Francuza Damona...
U savremenoj adaptaciji
opere/baleta kod prologa su plesači bili goli (osim Amel Brahim
Đelul koja glumela Hebu, samo što ispod providne haljine nije
nosila ništa i uspela odgledati isti.
Prvobitno, prolog me šoknuo (očekivala sam da će plesači
ali sam delimično razumela zašto je takav bio (koreografija,
džinovski minus).
Kod prologa i sva četiri četiri čina, nalaze se tri simpatične
plesačice koje su na žalost imale ružno tragikomične koreografije.
Prvi čin u Turskoj je dramatično jak, ima poruku i bavi se delom
događajima na temu migranata. Vitorio Prato (Osman) prelepo
peva i izgleda, velika šteta što nije glumeo više od jednog čina.
Drugi čin u Peruu je ljubavno melodramičan gde su odlični
bili Amel Brahim Đelul (glumi Hebu u prologu), Andres
Dahlin (Valer u prvom, Karlos u ovom činu) i Nejtan Berg
(Huaskar). Završnica čina bila bukvalno eksplozija.
Treći čin u Iranu na žalost nema nikakve veze sa originalnom
pričom i on mi je najslabiji. Ipak, ovaj čin ima dva plusa.
1. Što govori da sve žene ovog sveta imaju prava biti šta hoće i
žive punim plućima.
2. Glumce: Amel Brahim Đelul (u ovom činu je Fatima), Judit
van Vanroij (u 1. činu bila Emili, u ovom Atalida), Andres
Dahlin (u ovom je Takmas).
Četvrti čin se nalazi u Severnoj Americi, gde na umetnički
način kritikuje savremene ljude i težnjom da materijalno budu
bogatiji, a ne duhovno. Posle drugog, ovaj mi je najomiljeniji.
Tomas Doli (Adario) me oduševio celokupno i evo opet Andresa
Dahlina (u ovom činu je Damon) koji ovog puta nosio ala Klark
Kent naočare. Benoat Arnold (Don Alvaro) i Olivera Topalović
(Zima) su takođe bili odlični, kao njihove kolege.
Moram priznati da svaka čast plesačima sa prologa i u maloj
završnici poslednjeg čina, za to treba imati ozbiljnu hrabrost.
Orkestracija, hor i scenografija spadaju među najbolje po
pitanju opere/baleta, a kad bi se to ocenjivalo, dala bih desetku.
Ukoliko volite pozorišna dela koja na razne načine provociraju,
šokiraju i slično, ovo je za vas. Za one koji ipak vole
tradicionalno viđenje opere/baleta, molim vas, preskočite istu.
Što se mene tiče, ova opera/balet će dobiti srednju ocenu.
Ocena 5